RED vernika otegao se ispred Hrama Svetog Save u Beogradu, hiljade ljudi se kreću polako, korak po korak, ka kivotu u kome se čuva pojas Bogorodice, donet iz svetogorskog manastira Vatopeda.
Foto: N.Skenderija
Neuobičajeno za naš mentalitet, hodočasnici stoje disciplinovano i ćutke satima čekajući da dođu do relikvije koju su, po predanju, pronašli apostoli u 1. veku kada su podigli poklopac Bogorodičinog sarkofaga u Getsimaniji.
Tako je od Spasovdana kada je svetinja, posle litije, izložena u Hramu.
Kada upitate ljude iz reda zašto su spremni da trpe dugo stajanje i nesnosnu vrućinu, oni daju gotovo istovetan, jednostavan odgovor – da osećaju potrebu da odaju poštovanje velikoj svetinji. Nema ispovedanja o bolestima, problemima, ni praznoslovlja kakvo se često čuje na komercijalnim turama u “lekovite svetinje”. Ovde, iskonska vere ne traži dokaze.
– Vera je nešto što je u čoveka usađeno, sa čim se rađamo i sa čime živimo na ovaj ili onaj način. Čovek je verujuće biće, on se rađa sa klicom vere koju može da potisne, ali ona uvek postoji. To pokazuju mnogobrojni primeri ljudi koji su godinama bili ateisti, a onda su postali ono što u stvari jesu. Veru ilustruje i dostojanstvo ljudi u redu za poklonjenje, jer njih ne prisiljava ništa spolja na pristojnost, već unutrašnji osećaj – kaže dr Radomir V. Popović, umirovljeni protojerej-stavrofor, dugogodišnji profesor i rektor Bogoslovskog fakulteta.
Iako su i komunizam i postmodernizam tvrdili da će religija nestati, dešava se upravo suprotno, a dokaz toga je kilometarski red za celivanje Bogorodičinog pojasa, jedne od najvećih pravoslavnih relikvija. Pokazalo se da ni rodna ravnopravnost, ni veštačka inteligencija (VI), ni hipersonične rakete ne rešavaju ljudske dileme koje su iste od biblijskih vremena do danas, niti pružaju nadu i sigurnost. Svetskim fenomenom procvata ličnog poklonjenja svetim mestima i moštima bavio se čuveni sociolog Zigmunt Bauman, objašnjavajući da kada sve institucije u nesigurnom svetu izgube poverenje pojedinca, on se okreće neposrednom, opipljivom iskustvu koje mu nudi direktan kontakt sa svetim predmetom.
Relikvije postaju poslednja linija odbrane u smutnom vremenu kada velike parole zvuče šuplje u svetu kojim upravlja agresivna dogma “svako za sebe”. Sociolog Ulrih Bek ukazuje da u takvom okruženju jedino čemu pojedinac može verovati jeste sopstveno, neposredno čulno i empirijsko iskustvo, jer on više ne traži teološko objašnjenje već direktnu “razmenu” energije, utehe ili isceljenja.Čekanje u redu sa hiljadama drugih ljudi koji dele sličnu muku ne pada mu teško, iako je naporno, jer mu vraća zaboravljeni osećaj zajedništva.
TRŽIŠNA SVETOST
ZAPADNA crkva je u velikoj meri pokvarila hrišćanski odnos prema relikvijama, jer je, počev od 12. veka, nastala prava pomama za njima, pisao je veliki istoričar umetnosti i istraživač Hilandara Dušan Milovanović:
– Papska kurija je izdavala sertifikate uopšte ne vodeći računa o njihovoj autentičnosti i rukovodeći se isključivo ekonomskim motivima. Poznato je da je u Francuskoj bilo istovremeno poštovano šest glava svetog Đorđa i sve su imale uredne potvrde o autentičnosti od Vatikana. Isto tako, postojalo je na Zapadu više “desnica svetog Jovana Krstitelja”, kao i toliko delova “časnog krsta, na kome je Hristos raspet” da bi se od njih lako sagradila monumentalna građevina.
Naravno, u globalnom društvu koje se klanja “zlatnom teletu” ni svetinjama nije lako da izbegnu komercijalizaciju, kada ih senzacionalistički izveštaji opisuju kao magijske čarobne štapiće.
– Takav odnos prema njima je idolopoklonstvo, a to nije u duhu pravoslavlja. Mošti nas podsećaju na ono što je izvor, a vera je u čoveku, ona leči. Sve je plod vere, jaki smo onoliko koliko nam je jaka vera. Ljudi su povodljivi, skloni da sve pretvore u neku trgovinu i treba se tome odupreti istinskom verom u nama i uvek imati na umu da je sve što je Bog stvorio zemlja Gospodnja i da se svuda može ukazivati bogopoštovanje – naglašava prof. dr Popović.
Po pravoslavnoj tradiciji mošti se poštuju, ali ne zato što imaju sopstvenu moć već zato što kroz njih deluje Božja blagodat. Relikvijama se smatraju materijalni ostaci tela svetitelja, kao i predmeti sa kojima je svetitelj bio u direktnom dodiru tokom života ili stradanja. Sedmi vaseljenski sabor 787. uveo je striktnu terminološku razliku: latria (obožavanje) pripada isključivo Bogu (Ocu, Sinu i Svetome Duhu), a dulia / veneria (poštovanje) se upućuje se svetiteljima, ikonama i moštima iz ljubavi i poštovanja prema onome koga oni predstavljaju. Ako se ova hijerarhija naruši, reč je o idolopoklonstvu.