JA SAM NAIVKO, VERUJEM U BAJKE: Reditelj Milan Karadžić o nagradi “Caca” , Slobodanki Aleksić, predstavama za decu

NAGRADA “Caca” (nazvana po rediteljki Slobodanki Aleksić), koju petu godinu dodeljuje Pozorište “Puž” za najbolju režiju predstave za decu – pripala je nedavno predstavi “Oliver Tvist” Pozorišta “Boško Buha”, odnosno njenom reditelju i umetničkom direktoru Milanu Karadžiću.

foto V.Danilov

U širokom rasponu svojih rediteljskih umeća, Karadžić je potpisao mnoge uspešne serije, filmove i predstave na gotovo svim beogradskim scenama, ali je najdublji brazdu “zaorao” svojim bajkovitim pozorištem. “Vasilisa Prekrasna”, “Carev zatočnik”, “Mačor u čizmama”, “Snežna kraljica”, samo su neki od naslova kojima je decu (ali i odrasle) uveo u svoj, pozorišni Diznilend. Uostalom, i najznačajnija rediteljska priznanja (“Bojan Stupica”, dve Sterijine nagrade, “Ardalion”) došla su Karadžiću upravo zbog ostvarenja za najmlađe. Ovog puta, nagradu je dobio sa imenom svoje dugogodišnje koleginice i prijateljice.

– Nas dvoje smo se baš gotivili, “sudarajući” se na Pozorišnom festivalu za decu u Kotoru, osnovanom 1992. godine. Mi iz “Buhe”, zapravo, festival smo i pokrenuli. Pre svega, Ršum kao upravnik, zatim Stevan Koprivica (Malo pozorište “Duško Radović”) i Vanja Popović (podgoričko Dečje pozorište). Na tom festivalu svake godine su Branko i Caca imali udarnu predstavu, uz “Buhu” i neke podgoričke predstave koje smo najčešće režirali Jagoš Marković i ja – priseća se Milan Karadžić. – Bila su to tri najjača dečja pozorišta u onoj, još velikoj zemlji, devedesetih godina. Caca me je gotivila i po nekoj zavičajnoj liniji: njeni Aleksići su iz Crne Gore. Uvek je bila draga i mnogo sam je poštovao. Sjajan, avangardni reditelj. Sećam se vremena kad još nisam ni upisao studije, ali sam dolazio u Beograd kao član amaterskog pozorišta i gledao njenog “Hamleta u podrumu” na sceni Ateljea 212. Čudesna predstava. A potom se, u narednim godinama, sa Brankom posvetila dečjem teatru.

Po Karadžićevim rečima, Caca je pripadala onoj vrsti reditelja koji su umeli da se raduju uspehu kolega, priđu i čestitaju na postignutim rezultatima:

– Bila je nesebična, prava mama svima! Čast mi je da imam nagradu s njenim imenom. Bila je veliki umetnik i čovek, pozorišni znalac i tvorac. Ranija priznanja dolazila su u vreme kada su mi nagrade bile važnije nego danas. Posebno mi je drago što sam obe Sterijine dobio za “Buhine” predstave za decu – “Carov zatočnik” i “Mačor u čizmama”. Najveću rediteljsku nagradu, “Bojan Stupica”, dobio sam za “Snežnu kraljicu”. Inače,puno sam radio u Beogradu (Atelje 212, Narodno, BDP, Zvezdara teatar), u Podgorici, dok smo Koprivica i ja, sa tri predstave, u Tivtu pokrenuli Centar za kulturu. Ali, posebno mi je drago što sam, pre svega, bio reditelj bajki i postavio neke od najznačajnijih naslova. Uspeo sam i da Ljubivoja Ršumovića (koji je veliki, predivni pesnik), “nateram” da napiše sjajne komade za decu! Pre svega, “Uspavanu lepoticu” i to u njegovom jezičkom, fantastičnom ključu, pa “Snežanu i sedam patuljaka”. Radili smo i veliki hit “Rokenrol za decu”, potom “Još nam samo ale fale” i “Au, što je škola zgodna”…

Bilo je to blistavo vreme “Buhe”, kada su ovu kuću zavoleli i postali deo njegovog ansambla mnogi značajni glumci – Olga Odanović, Milorad Mandić Manda, Boda Ninković, Nenad Nenadović, Goran Šušljik…

U obrazloženju žirija za nagradu “Caca”, između ostalog, navodi se i Dikensova misao da “postoji mudrost glave i mudrost srca”, a da je naš sagovornik obe upotrebio u režiji “Olivera Tvista”:

– Za mene “mudrost glave” znači odabrati dobar naslov i veliku literaturu kao što je, na primer, “Oliver Tvist”. Takva je bila i “Snežna kraljica” koju je napisao Evgenij Švarc, po onoj čuvenoj Andersenovoj bajci. Komad je bio veoma aktuelan i imao jaku društvenu poruku. Na našoj sceni, jedan od najvećih i najdorovitijih pisca bio je Miša Stanisavljević. O njemu sam mnogo slušao od Milovana Vitezovića i Ršuma, tako smo i stavili na repertoar “Carevog zatočnika”. Da ne zaboravim ni nedavno preminulog Igora Bojovića, koji je dobio Sterijinu nagradu za “Mačora u čizmama”. I s njim sam radio mnogo predstava. Eto, to je “mudrost glave”, a srce je – emocija.

Žiri je vrednovao i Karadžićev “časan pristup režiji za decu”, što je (pogotovo u današnje vreme) poseban kompliment kada se i u radu za najmlađe traži način da se brzo zaradi i “odradi” predstava:

– Takve predstave glumci su zvali “cincili bomboli”. Taj izraz smislio je naš legendarni inspicijent Kepa, kada je video jednu simpatičnu, jeftinu, malu predstavu za decu sa dva-tri glumca… Dobre predstave se prave u dobrom timu. Radio sam sa Ršumom kao upravnikom, a on je (kao veliki pesnik) bio “inficiran” bajkama i poezijom za decu. Imali smo slične želje. Puno sam režirao za odrasle, ali nikad nisam osećao takvu radost i veru kao kad sam radio za decu. Jer, bajke su čudo – najveći izvor mudrosti i stečenog iskustva. Ja sam naivko koji je verovao u te bajke. I dan-danas verujem i neću nikada toga da se oslobodim.