KAD JE Pašić počeo studirati, Politehnička škola u Cirihu imala je ukupno 785 slušalaca, računajući tu i one slušaoce koji su se spremali za prijemni ispit.
ISTOMIŠLjENICI U Cirihu je Pašić postao sledbenik ideja Svetozara Markovića, Foto “Vikipedija”
Od 588 pak upisanih, odnosno redovnih učenika, više od polovine, 55 odsto, sačinjavali su stranci: Nemci iz severne i južne Nemačke, Austrijanci, Mađari, Rusi, Srbi, i drugi. Za razliku od Švajcaraca, međutim, stranci su u manjem procentu dolazili do diplome (61 prema 39 odsto).
Osim već pomenutih studenata, Klerića i Bademlića, Pašić je na Politehnici, od Srba, zatekao i Petra-Peru Velimirovića, Svetozara Vidakovića, Aleksu Kneževića, Atanasija Vučkovića (Ovaj poslednji je u Cirih stigao iz Petrograda, u jesen 1867. Tamo je pripadao „Srpskoj opštini“,i organizaciji čiji je sekretar bio Svetozar Marković, a kojoj je pripadao i kasnije general i pripadnik Radikalne stranke, Sava Grujić — „svileni radikal“).
Jedan od najboljih studenata Politehnike, u vreme Pašićevog dolaska u Cirih, bio je Srbin Konstantin Jovanović, najstariji sin prvog srpskog litografa, Anastasa Jovanovića. On će postati poznat arhitekt (još 1898. uradio je projekat — prvi u stvari — za hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu u obliku upisanog krsta, sa pet kubeta i u razmerama monumentalne građevine). Rođen i vaspitavan u Beču, međutim, Jovanović se slabo družio sa svojim zemljacima i ne pamti se da je učestvovao i u jednoj akciji koju su oni organizovali.
Među Srbima koji su se samo „viđali“ u učionicama i kabinetima Politehnike, u ovo vreme, nalazio se i Dimitrije-Mita Rakić, koji je u Cirih stigao kad i Pašić — u martu 1868, ali ne iz Srbije, već iz Nemačke (studirao je dotle u Minhenu i Getingenu). Kao i Pašiću i svim drugim Srbima, i Rakiću je teško padao jezik Cirižana. „Ovde u Cirihu“, stoji u njegovom pismu od 10. marta 1868, upućeno Antoniju-Toni Hadžiću, i u opšte u vaskolikoj nemačkoj Švajcarskoj … govori se tako rđavo i pokvareno, da ja ne razumem savršeno. Sreća je još što profesori govore ljucki..
U CIRIHU Pašić je zatekao i Đuru Ljočića, s kojim će vremenom postati jednomišljenik i prijatelj, a zatim se zauvek razići i voditi s njim rat i oko toga ko je pravi sledbenik Svetozara Markovića i nastavljač njegovog dela, a ko izdajica. Zatim, Paju Miljkova,saautora poznatog članka „Omladini srpskoj“, u kojem se, između ostalog, predlaže da „Zastava“ u Novom Sadu bude zvaničan organ Ujedinjene omladine srpske, pa Petra Živkovića, rodom iz Zaječara…
Kad je Svetozar Marković stigao u Cirih, u aprilu 1869, Pašić je već bio „starosedelac“ — i poznavao je grad u prste, sve njegove kvartove i sva njegova naselja.
Marković je u Švajcarsku stigao iz Petrograda, a u Cirihu nije ostao dugo, u svemu nekih šesnaest meseci (nikako četrnaest, kako se to obično navodi), tamo negde do sredine jula 1870. (Na osnovu Pašićevog pisma Đuri Ljočiću, poslatog iz Ciriha u Beograd 2. jula 1870, moglo bi se zaključiti da je Svetozar Marković samo čekao na novac pa da krene kući, u domovinu. „U drugom pismu“, poručivao je Pašić Đuri Ljočiću, prekorevajući ga što mu nije odgovorio na dva ranija pisma, „bilo je to da gledaš da Svetozaru privatnim putem skupiš novce i do Petrovadne pošlješ…“). Iako je u Cirih bio došao s namerom da na Politehnici produži studije, Marković sa studijama na ovoj školi nije ni počeo.
Suprotno drukčijim tvrđenjima, pre svega Jovana Skerlića, Marković na Politehnici nije prijavio nijedan ispit, a kamoli da ga je polagao. Netačan je stoga onaj Skerlićev navod o Markoviću, da se „krajem 1869. njegov položaj na Politehnici uredio“ i da je on, „položivši ispite za treći kurs inženjerskog odseka, produžio školovanje kao redovan đak“.
Kao što su kazivanja o studiranju Svetozara Markovića na Politehnici lišena stvarne osnove, isto tako su netačna i tvrđenja o tome da je Pašić diplomirao na Politehnici.
Mada dobar i vredan đak, on je školovanje prekinuo u poslednjem semestru, ne položivši ispite iz nekoliko predmeta: gvozdeni mostovi i gradnja železnica (profesor Kulman), crtanje karata, itd. Postupivši tako, on je u stvari pošao stopama Petra-Pere Velimirovića, koji je takođe prekinuo studije u poslednjem semestru. Kako to pokazuju dokumenta u arhivi Politehnike u Cirihu, Velimirović je studije prekinuo 20. marta 1871, a Pašić godinu dana kasnije — 23. marta 1872. Iako pouzdano stvari ovako stoje, u literaturi se stalno navodi, da su i Velimirović i Pašić završili Politehniku. Karlo Sforca čak kaže za Pašića, da mu je svedočanstvo o završenom školovanju izdato 28. marta 1872. i da je „u njemu stajalo da je on svoje studije završio s odličnim uspehom“. Iz svedočanstva, koje se objavljuje u ovoj knjizi, vidi se, međutim, da to nije slučaj …
ZA RAZLIKU od Velimirovića, koji je, napuštajući Politehniku, preuzeo svedočanstvo sa ocenama iz tri godine studija, kao i ispisnicu sa četvrte godine, Pašić je Cirih napustio ne uzevši sobom nikakva školska dokumenta. Tek godinu dana kasnije, on ih je zatražio, pa su mu ona dostavljena u Srbiju 30. maja 1873.
Što nije završio studije i stekao diplomu inženjera, Pašić se nikad nije pokajao. Ali, zašto studije nije završio, kad je već bio na samom domaku cilja, i kakvi su to razlozi mogli biti posredi da on ne sačeka ni da mu se izdaju školska dokumenta, već da navrat-nanos napusti i Politehniku i Cirih — ta pitanja tek treba da dobiju svoj pravi odgovor.
Ima mnogo razloga da se misli, da bi odgovore na postavljena pitanja bilo najuputnije potražiti u sledećim okolnostima:
1.U doba kada je Pašić studirao, u krugovima socijalističke i revolucionarne omladine, naročito ruske, bilo je uzelo velikog maha shvatanje da školska diploma ničemu ne služi, da ona pravom socijalisti i revolucionaru uopšte nije ni potrebna. U tom smislu, i idol i srpske i ruske omladine u Cirihu, naročito 1872, Bakunjin, govorio je i agitovao. On je svojoj „mladoj braći“ širom Rusije i Evrope, čak poručivao da napuste sve univerzitete, sve škole, i da idu u narod, ali da pri tom stalno imaju na umu „da učena omladina ne treba da bude ni gospodar, ni zaštitnik, ni dobrotvor, ni diktator naroda, već samo babica, ujedinitelj i organizator napora i svih narodnih snaga“ .
2. U martu 1872, kad je Pašić naprečac krenuo iz Ciriha, vladalo je uverenje da neposredno predstoji ustanak u Bosni i Hercegovini. Njega je, prvobitno za početak februara 1872, planirala „Družina za oslobođenje i ujedinjenje srpsko“, a celoj akciji bili su se priključili i Jefrem i Svetozar Marković, Petar-Pera Velimirović i Pašić.
(Bio je osnovan i poseban odbor, „Glavni odbor za srpsko oslobođenje“ u Kragujevcu). Sve upućuje na to da je Pašić krenuo u Srbiju na poziv Svetozara Markovića, kao što su to učinili i neki studenti u Rusiji — Jovan Dreča, Ćorđe Filipović, Jovan Ljepava.
STROGA KAZNA
NOSNOVU Pašićevih ocena može lako zaključiti, da je na Politehnici u Cirihu tada primenjivan sistem dvostrukog ocenjivanja. Jedna ocena davana je za pokazano znanje (,,Fortschritt“) , a jedna za trud (,,Flesst“). Koji student ne bi dobio zadovoljavajuću ocenu za trud, taj je imao da računa sa disciplinskom kaznom, pa čak i sa isključenjem iz škole. Stroge kazne izricane su i za neposlušnost, ali i za nepridržavalje „kućnog reda“. I Pašić je bio jednom strogo kažnjen. U drugoj godini studija (drugi godišnji kurs 1869/70), zbog neposlušnosti dobio je kaznu strogog ukora. Kaznu strogog ukora izrekao mu je direktor škole na dan 13. maja 1870. godine.
SUTRA: NAPREDAK ZEMLjE MORA DA BUDE U INTERESU NARODA