Mirno selo Vratarnica kod Zaječara, pre devet godina potreslo je ubistvo trogodišnje Anđeline Stefanović, koje je počinio njen komšija Vladica Rajković (37). Anđelinina majka Danijela i dalje živi sa osećajem da joj je ćerka tu, odmah pored nje. Ona je za Telegraf.rs ispričala svoju istinu i kako se sve dogodilo tog kobnog 9. jula 2016. godine.
Video: Ispovest majke ubijene Anđeline (3)
Danas Danijela Stefanović živi na dve adrese, deli vreme između sela i Novog Sada. Kaže, kad je tamo daleko, lakše joj je. Kad zakorači u Vratarnicu, kao da sve progovori – zidovi, drveće i tišina njenih komšija. Sve je podseća na Anđelinu, na to da je nema. Svaki povratak boli kao rana koja se iznova otvara. Retko kad odlazi u kuću u kojoj je živela. Kako kaže, sada tamo živi samo njen stariji brat.
– Čim dođem ovde, kao da ste mi zaboli nož u srce. Kao da je ispred mene, samo što je ne vidim. Odem tamo i odmah počnem da plačem – započinje svoju potresnu ispovest Danijela Stefanović.
Istina koja nikada nije ispričana
Sledećeg meseca navršiće se devet godina otkako je Vladica Rajković počinio zversko ubistvo nakon što je silovao nesrećnu Anđelinu. Neposredno po hapšenju, Vladica Rajković, koji je tada imao 27 godina, priznao je ubistvo. Uhapšen je u kući nakon što je oprao krv sa sebe, presvukao se i pokušao da laže.
Kako je Danijela Stefanović ispričala, njen brat je Vladicu našao u kući, a njihov zet ga je “stegao za grlo i upitao gde je Anđelina“.
– Rekao im je da ju je ostavio na autobuskoj stanici. Moj brat ga je pitao: “Kako si smeo da ostaviš dete? Što je nisi vratio?” – priseća se majka.
To veče, Vladica Rajković je priveden u policijsku stanicu i podvrgnut poligrafskom ispitivanju kako bi se saznala istina. Po Danijelinim rečima, tada je priznao gde je ostavio telo njene ćerkice, ali i da je ubio još jednu ženu. Policija je uradila rekonstrukciju zločina i, navodno, snimili su ga kako im pokazuje mesto na kom se nalazi mala Anđelina Stefanović.
Ubistvo bez kajanja: Strah majke
Prema Danijelinim rečima, Vladica Rajković bio je “poznat kao nestabilna osoba” koja je i ranije bila sklona nasilnom ponašanju. Kako ona kaže, leteo je ulicama kada bi vozio traktor, a više puta je želeo da provoza Anđelinu.
– Sreća, nismo dali. Taj dan je pokupio tri dečaka, jedan komšija je spasio ta tri deteta da ih ne odvede dole u Timok. Kad se vratio, zaigrao se sa maleckom i samo otišao – priča Danijela Stefanović za Telegraf.rs.
U momentu kada je uveliko bilo vreme da se mala Anđelina Stefanović vrati kući i ode na spavanje, nesrećna majka nije ni slutila zbog čega je nema. Pomislila je da se možda zaigrala u komšiluku, da je komšije nisu opomenule da je bolje da se vrati kući. Ali kada je izašla iz kuuće, zatekla je haos.
– Izađem ja na kapiju, pogledam, neka uzbuna. Jure, trče i lete. Rekoh, šta li se sad dešava? Odjednom čujem: “nema je, Anđe”. Nisu hteli da mi kažu, vikali su “ništa ništa” na moja pitanja. Kažem: “Kažite mi šta je bilo, o čemu se radi?” Pa kažu “nema Vladice i Anđe” – priseća se Danijela Stefanović dok joj slike užasa prolaze pred očima.
Kako ona kaže, odmah joj se slošilo i počeli su da pretražuju celu Vratarnicu – dvorišta, ulice, napuštene objekte kao i šumu. Sve osim jednog mesta. Onog na kom je bilo njeno maleno telo.
Danijela je bila ta koja je prijavila nestanak policiji i odmah je rekla na koga sumnja.
Pronađena u šumi
Anđelina Stefanović je pronađena sa vidljivim tragovima nasilja, a njenoj mami Danijeli nisu dozvolili da vidi telo. Kako nam je rekla, njena sestra je prepoznala telo, a kada joj je ispričala “srce samo što joj nije stalo“.
– Kažu da sam je videla pa je nisam prepoznala. Nije tačno. Da sam je videla, sigurna sam da bi i meni spremili još jedan sanduk – govori Danijela prisećajući se tog perioda.
Njeno malo i nevino telo sahranjeno je u limenom sanduku unutar drvenog.
– Sahranjena je u dva kovčega, jedan limeni jer je bila… kako sam čula, uništena. Onda su taj limeni stavili u drveni – rekla je Danijela Stefanović za Telegraf.rs.
Vladica Rajković i porodica
O odnosima sa porodicom Rajković ne govori rado i nakon zločina prestala je da govori sa porodicom ubice. Za nju su, kaže, “svi oni mrtvi”. Njene reči ne odražavaju samo tugu, već i potrebu da se istina ne zaboravi.
Danijela Stefanović spomenula je u intervjuu za Telegraf.rs da je “celo selo bilo svesno njegovih ranijih ispada”, među kojima je, osim brze vožnje, spomenula i dva slučaja zoofilije za koje su, kaže, “svi meštani znali”. Ćutalo se, ističe, sve dok nije bilo kasno.
– Komšiji je silovao ovcu i svi su za to saznali jer je komšija nakon toga pretio da će da ga ubije sa lovačkom puškom, a navodno je i svinju iz svog obora takođe napastvovao. Ubio je jednu babu u Zagrđu, neku ženu iz Malog Izvora… a opet svi su ćutali – priča Danijela Stefanović.
Ove informacije nisu spomenute u optužnici, te nije mogla da tvrdi sa sigurnošću da je sve što nam je prenela istina jer, kako kaže, o svemu se samo priča.
– Čula sam i da je navodno umro u zatvoru. E sad, da li je to stvarno, ne znam. Pričaju po selu da je umro, mada on je osuđen na 40 godina – kaže gotovo zbunjeno Anđelinina majka.
Volela bi da zna istinu o tome, ali niko neće da joj potvrdi. Kako kaže, ljudi u selu ili ne znaju, ili se boje da pričaju.
“Pazite svoju decu”
Danijela Stefanović sećanje na Anđelinu čuva kroz njen osmeh i dobrotu, po tome što je sve što je imala delila sa drugima.
– Volela je da deli. I žvaku ako ima, mora na pola. Bila je poslušna i nežna – priseća se Danijela kroz setan osmeh na licu.
Sada joj je uteha mlađi sin i pokušaj da iznova pronađe balans između života i tuge.
Kako kaže, u sećanju joj je i period pre i nakon sahrane, ljudi koji su tih dana dolazili i izjavljivali saučešće donoseći sokove, kafu i kolače.
– Džabe mi to kad nje više nema – kaže Danijela Stefanović.
Spomenik na dečjem grobu podigla je Fondacija “Tijana Jurić”, a kako je Danijela rekla, ona je želela da plati, ali je Igor Jurić sve regulisao i pomogao joj. To joj je veoma značilo, ne zbog spomenika, već zato što je neko pokazao da Anđelina nikada neće biti zaboravljena.
Mesto večnog počinka male Anđeline nalazi se na starom, skromnom, seoskom groblju, obraslom visokom travom i korovom. Okružena jednostavnim crno-sivim spomenicima, njena nadgrobna ploča odskače oblikom i bojom, nežno zaobljena i u obliku suze, napravljena od svetlo sivog mermera sa urezanim srcem koje čuva njenu sliku.
Ispod slike uklesane su reči koje koje paraju dušu.
– Anđelina, anđelčiću moj, kratak beše život tvoj. Sećanje na tebe zauvek će da živi, i dok živimo mi, živećeš i ti – napisano je na pozadini hladne mermerne ploče.
Na zemlji ispred spomenika nalazi se betonska ivica groba, a unutar njega stari drveni krst na kome se vidi devet godina vetra i sunca sa otpalim slovima imena. Odmah ispod ploče, na betonu, nalazi se jedan mali plišani meda bez njuške, kao da je ostao da čuva njen večni san, zamrznut u vremenu. Sve odiše dubokom tugom u kamenu, u plišanom medi, u svakom slovu.
To mesto nije samo grob, već rana koja nikada neće zaceliti. U tišini prirode, pod suncem, ostao je jedan mali svet, kao večni podsetnik na nevini dečji život.
– Pazite svoju decu i cenite svaki trenutak sa njima – poruka je koju Danijela Stefanović šalje svim roditeljima.
Ako Vladica Rajković preživi kaznu, izaći će iz zatvora sa 68 godina, Danijela će tada imati 74 godine i kaže da ne zna da li će to da dočeka.
Ono što zna jeste da njena istina neće nestati u prašini zaborava i da će, uprkos svemu, uvek tražiti odgovor: “Zašto baš ona?”
(Telegraf.rs)